22. АПРИЛ – НАЦИОНАЛНИ ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА, ГЕНОЦИДА И ФАШИЗМА

У ноћи између 21. и 22. априла 1945. године око 1000 логораша покушало је да се пробије из усташког концентрационог логора Јасеновац. Спасило се само њих 91. Зато се тај дан обележава у Србији у знак сећања на жртве геноцида.

Јулија Јоцић, 8-2

РЕЧ ИСТОРИЧАРА

Холокауст

            Холокауст је грчка реч и означава приношење жртве боговима спаљивањем. Ова реч добила је ново значење после Другог светског рата а односи се на страдање Јевреја у току Другог светског рата.

            Расизам и антисемитизам су били основе нацистичке идеологије. Нацисти су током своје владавине желели да потпуно униште све народе које су сматрали непожељним и мање вредним, у првом реду Јевреје, Словене и Роме. Такво планско уништавање читавог народа или етничких група назива се геноцид.

            Одмах по доласку на власт нациста отпочиње прогон Јевреја. У септембру 1935. године Нирнбершким законима Јевреји су изгубили грађанска права. Хитлер је временом разрадио детаљан план за њихово потпуно уништење у Немачкој, а почетком Другог светског рата и у целој Европи. Први масовни погром Јевреја догодио се у Кристалној ноћи 1938. године.

            Од почетка Другог светског рата прогони Јевреја добијају огромне размере. После рата геноцид над Јеврејима назван је Холокауст. Немци су најпре у Пољској издвојили бројна гета у које су изоловали Јевреје, да би до краја рата то учинили у свим већим градовима широм освојене Европе. Највећи гето био је у пољској престоници Варшави. У Варшавском гету око пола милиона Јевреја живело је на ивици живота и смрти. Умирали су од глади и болести. У октобру 1942. године преко 300000 Јевреја из Варшавског гета одведено је у логоре.

            Када је Хитлер извршио инвазију на СССР, отпочео је уништење Јевреја у освојеним деловима европске Русије. Тада је наредио „коначно решење јеврејског питања“. Нацистички израз „коначно решење“,  који се појавио у лето 1941. године, односио се на истребљење Јевреја. Почев од 1942. године постао је званична политика нацистичке Немачке. У ову сврху почињу да се отварају логори смрти. Нацисти су држали преко 40 логора смрти који су служили за масовна убијања. У Пољској су то били Аушвиц, Треблинка, Мајданек, Собибор, у Немачкој Дахау, Бухенвалд, Берген-Белзен, у Аустрији Матхаузен и у Југославији Јасеновац.

            У логоре смрти затвореници су довођени из свих делова Европе, најчешће возовима. Било је међу њима Јевреја, Словена, Рома, комуниста, политичких затвореника и хомосексуалаца. Логораши који су били радно способни упућивани су привремено на рад у фабрике. Али тиме је њихова смрт само одлагана. Стари, немоћни и деца најчешће су гушени гасом или стрељани а онда су њихови остаци спаљивани у посебно изграђеним крематоријумима. За масовно уништење Јевреја били су задужени СС одреди смрти. Ове јединице су стрељале на хиљаде Јевреја дневно и биле су одговорне за смрт најмање 2000000 цивила. За спровођење плана ликвидације људи током Холокауста био је задужен СС официр Адолф Ајхман.

            Током рата страдало је око 6000000 Јевреја, што је око 40% тадашње укупне јеврејске популације. Страдала је и трећина Рома који су живели у Европи.

            Холокауст на простору Југославије почео је у Независној Држави Хрватској пре него и у самој нацистичкој Немачкој. Комплекс логора Госпић-Јадовно био је први логор смрти за Јевреје и Србе у Европи. Половина Јевреја од укупно 82000 колико их је живело у Краљевини Југославији, нашло се на простору новостворене Независне Државе Хрватске. Око 30000 Јевреја је убијено у логорима Госпић и Јасеновац, а око 7000 је послато у Аушвиц. Холокауст су у другим државама спроводиле окупационе власти, док су уништење Јевреја у НДХ организовали и извршили органи хрватске државе на основу сопственог антисемитског програма.

            И у Србији су Јевреји масовно страдали од окупаторо. Од 17800 Јевреја, колико их је било пре почетка Другог светског рата, убијено је око 15000.

            Марионетска влада Милана Недића помагала је немачким окупационим властима у откривању и хватању Јевреја у Србији. У лето 1942. године немачке окупационе сннаге известиле су да је Београд први глави град у Европи без Јевреја. Недићева влада је доста пажње придавала антисемитској пропаганди. Јевреји су били приказивани као господари света који држе економију, привреду, војску у својим рукама.    

Александар Стефановић,

професор историје

ДОСИТЕЈЕВИ ДАНИ

Април месец, на инацијативу Задужбине „Доситеј Обрадовић“, посвећен је нашем великом просветитељу и реформатору. Погледајте филм и прочитајте писмо упућено из Задужбине школама у Србији:

ДОСИТЕЈЕВ ДАН

(обраћање школама и ученицима)

„Дан сећања на Доситеја Обрадовића“  установљава се 10. априла (28. март), јер је то једини тачан, релевантан датум везан за његов живот. Дани од 10. априла и  наредни дани у априлу обележавају се разним радионицама, ученичким конкурсима, научним и стручним скуповима, културним манифестацијама – под именом „Доситејеви дани“.

Димитрије Обрадовић је рођен 1739. године (?) у банатском селу Чакову, близу Темишвара. Још дечак показао је велико интересовање за књигу и учење. Занесен  житијима светаца, отишао је у манастир Хопово (Фрушка гора) да се замонаши.  Ту је узео монашко име Доситеј.

Даљи пут Доситеја Обрадовића вођен је увек жељом за стицањем нових знања и учењем. На путу учења и путовања кроз Европу, Доситеј је био и ученик и учитељ. Тада је научио све значајне европске језике: грчки, старогрчки, латински, италијански, немачки, руски, француски, енглески, албански… Са свим тим знањем Доситеј је био најзначајнији заступник просветитељских идеја међу свим Јужним Словенима. Најпознатији научници, савременици и следбеници Доситеја и његовог учења рекли су да је „Доситеј једна од најлепших и најразвијенијих личности које је цела наша раса дала“; „новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних људи који стварају епоху и остају као путовође целога једнога народа“; „творац сувремене народне  просвете српске“. Доситеј је творац идеје да се пише на народном језику, како би књиге биле разумљиве свима који тим језиком говоре. Тиме Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику – намењену свим слојевима српског народа ма где се он налазио.

У језику, Доситеј је претеча Вука Караџића. Српски народни језик је за Доситеја основно средство да се  образовањем обухвате сви слојеви друштва.То је од посебног значаја, нарочито у време Првог српског устанка, великог ослободилачког покрета за обнову Србије, после дуговековног ропства. Те, 1804. године, Доситеј и пише чувену песму будницу „Востани Сербие“ са жељом да  ће се Србе  ослободити турске власти.

По доласку у Србију (1807), постаје директор свих школа, оснива Велику школу – претечу Универзитета (1808.год.), прву београдску богословију (1810. год.), постаје члан прве српске владе – Правитељствујушчег совјета, задужен за просвету, али и први њен „попечитељ просвештенија“, министар просвете…  Доситеј се свим својим снагама и знањем ставља се у службу ослобођења и васкрса српске државне самосталности. Предано ради на оснивању школа и виших просветних установа, једнако доступним и девојчицама и дечацима. Доситеј учествује у утемељењу правног поретка устаничке Србије, али и у дипломатским мисијама важним у борби за ослобођење.

Доситеј је дубоко веровао у свој народ, али уз учење, ширење просвете и науке.

Међу личностима од 18. века до данас, Доситеј се најинтензивније обраћа свом народу где год га има (а имао је јасну свест о етничкој и језичкој целини и целини језика без обзира на верске разлике) истичући да је просвета и наука основ напретка („Лежи и лежаће у ропству народ којега срце не зна за национални понос“). За њега је најважнија љубав према истини и правди, борба против заблуда и незнања… Важно је за Доситеја „слободно мислити и о свакој ствари слободно расуђивати и говорити “. Због свих тих разлога још за живота његово име је у српском народу било свето, а нове генерације су га поставиле уз Светог Саву и Вука Караџића.

Доситеј је напотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури Западне Европе види свој узор и свој идеал, просвећеност коју морамо усвојити, чиме српски народ улази у поредак савремене Европе, док је  Вук  Европи открио лепоту и богатство српске традиције и народног стваралаштва.

Доситејев дан треба да опомиње, пре свега, на његову заветну поруку: да само деловање на истини и здравом разуму, у интересу добра заједнице, оправдава јединку као друштвено биће. У новије доба српске историје ми немамо значајнијег ни утицајнијег проповедника пожељних вредности – као што су добро,  доброчинство, љубав, трпељивост, пријатељство, поштовање, сарадња, ни критичара наших слабости, као и слабости људског рода кроз историју. Његова велика љубав према свом народу исказана је још за његовог живота жељом да на његовом надгробном споменику буде записано : „Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род“.